Vreme velikih odluka

Došlo je vreme opredeljenja, ozbiljnih. Kao i svakih par godina. To su oni trenuci izbora skole, fakulteta, posla, prebivalista, supruznika... nesto ka cemu se uputimo da bismo posle par godina mogli da pricamo o tome kako nas je sudbina navela na to i to sto nas je snaslo.
Ovoga puta dilema je: produziti obrazovanje ili ne. Nakon mog nesrecnog studiranja (u stvari studiranje je bilo veoma happy happy, dok o vets-u necu pisati ali uglavnom se na to odnosi ono «nesrecno») mogu izabrati jos jedno nesrecno studiranje ili se upustiti u avanturu zvanu karijera. Za dva meseca bicu ing. Imam jos 2 godine do dipl. Nesto, a posle toga jos 2 da bih bila mr. Realno nemam novca za toliko obrazovanja i za glupe pokusaje ako to realno ne zelim, ali nikako necu zbog novca odustati. Nego koliko ce mi zapravo to kasnije znaciti. Lose je doci do neke xy titule i onda shvatiti da mi to zapravo nista ne znaci. Sa druge strane tu je logika "zasto da ne ako mogu".
Ono sto mi je jasno je da to za sobom vuce jos koju godinu vucaranja po roditeljskom domu, drndanje na profesore i poneko stresno spremanje ispita. Sa druge strane jos mnogo zezanja, prijatelja i osecaja slobode i mladosti i neodgovornosti kad god to zelim. A onda za 4 godine imam 27, mr ispred imena, i? Da li mi to znaci? Jok.
Sta ja zelim u svom divnom zivotu?
Jesam li karijerista? Jok. Ako to podrazumeva 15casovni rad svakoga dana, vikende i 2 nedelje godisnjeg, non stop razmisljanje o poslu u slobodno vreme i sanjanje istog. To nije sloboda, a ja uglavnom nju zelim.
Privlaci li me glamur, bogatstvo, status, moc? Jok. Zelim dovoljno novca da mogu da platim racun, klopam, izadjem, da natocim gorivo i da proputujem na bilo koji nacin kada god imam vremena, a zelim da ga imam za putovanja, sport, hobije i prijatelje (ako oni budu postojali). Ne zelim veliku kucu, skup auto, putovanja prvom klasom i hotele sa 5 zvezdica. Stvarno to ne zelim. Potrebno mi je samo da se snadjem, da mogu sebe da izdrzavam i da kupim ono sto mi je potrebno. A to nije nista glamurozno i prestizno. Skupa odeca, fensi telefonici, tretmani u kozmetickim salonima.
U subotu sa milicom sam razgovarala o tome da, cak i da imamo 10x vise para nego sto smo imale to vece za izlazak, provodile bi se identicno.
U stvari dilemu cu lako resiti, nego se pitam, ima li ljudi u ovom gradu koji su srecni onim sto imaju i koji ne kukaju svakodnevno, niti zavide drugima, niti misle da su sve cice sponzoruse, koji teze vise slobodi nego bogatstvu, koji su svesni da je bogatstvo nerealno i da se retko i tesko ostvaruje i da materijalno donosi zadovoljstvo, uzivanje ali nije osnova za srecu, da sve sto ja posedujem nosim u sebi, imati znanje je mocno ali misljenje je ipak neprevazidjeno? Ili ja nesto lose rezonujem?