I stvarno sam se zaprepastila sinoć kada sam shvatila da skoro dva meseca nisam ništa pisala. Onda sam krenula da prebiram po glavi šta se to dešavalo i kako sam upala u tako neku crnu rupu. Da se razumemo, ne smatram svoj blog nekim spektakularnim štivom, niti sentimentalnim dnevnikom svoje mladosti, ali povremeno piskaranje me nekako drži zdravom u glavi, šta god da napišem nije bitno, bitno je da se zabeležim. I svaki sledeći put kada nešto objavim bacim pogled na prethodni datum.
Osim toga, drugi znaju da sam tu, kad god imam novi sadržaj na blogu oni se jave, mailom, IM porukom, i nešto dobace. Tako nas blog drži. I kad nismo u kontaktu bacimo pogled na blogove i znamo da je sve ok.
Pre nekoliko nedelja sam prvi put iščitala svoj blog od prvog do poslednjeg teksta. Nikada ranije ni jedan unos nisam ni pogledala nakon klika na publish. Stekla sam utisak da sam dosta puta spomenula klabing, žurke, izlaske. I sve to čitam u trenutku kada najmanje izlazim i imam utisak da sam se "smirila". A onda odjednom se javlja prijatelj koji je doputovao u Beograd posle pola godine i naravno da očekuje neke dobre provode. I tako kreće repriza svega na šta me je blog podsetio, a što sam donekle i zaboravila. I tako, Tramvaj, Mamolo, Brod, čak i Plastic za koji svaki put kažem da više neću da posećujem, i svaki put iznova otkrijem zašto mi je tako odvratan. Doduše poslednji put sam upoznala tamo novu drugaricu, srela puno drugara, između ostalih i ribu sa treninga koja je rekla da joj nedostajem i da nema sa kim da sparinguje :). Obećala sam joj da ću se pojaviti čim se malo sredim sama sa sobom. U svakom slučaju ponovo dižem ruke od Plastica. Zašla sam i u NS pre neke dve-tri nedelje. Bio je gospodin Jefferson u Paradizu, mada ja u NS uvek rado idem. Tj uvek rado idem bilo gde van BG :). NS je kul, puno simpatičnih njuškica, i ljubaznih. Iako mi je bilo fino da odem van Beograda, čim sam ušla u Dizo naletela sam na beogradske drugare, a posle toga i drugaricu sa VETŠ i poznanika iz Sombora... Sve u svemu razne neočekivane ljude dok sam se tražila po klubu sa poznanikom iz NS sa kojim se na kraju nisam ni susrela :). Osim što sam iz Beograda krenula u vreme kada je trebalo da stignem u NS (voz kasnio u poslasku sat i pol), i što smo se u povratku vraćali oračkim hrkovozom bilo je dosta dobro. E tako sam propustila Fest, htela sam da gledam neki japansko-koreanski film koji se davao baš kad sam bila u NS. Zato sam posle overila u Kinoteci neke češke stare filmove.
Kad već pišem o kulturi setih se i predstave koju sam nedavno gledala u Bitefu. Fake Porno, u režiji Jelene Bogavac. Ne bih da pljujem ni po čijem radu i stvaranju, ali par dana posle toga sam se pitala gde su nestali talenti. Tamo negde za vreme bombardovanja sam počela da posećujem jednu glumačku radionicu i narednih nekoliko godina sam se družila sa ljudima koji su imali nameru da se bave pozorištem. Bilo je tu interesantnih faca, talentovanih, ambicioznih, maštovitih, energičnih, punih svakakvih spektakularnih ideja, očekivala sam mnogo više od domaće mlade pozorišne scene i pitam se gde su svi ti ljudi i energija i sve ono što sam od te generacije sa pravom očekivala.